Smrt u porodici otvara mnoga pitanja. Svaka osoba se sa time nosi na svojstven način ali kao što ćemo videti ima sličnosti koje nas povezuju, koje nam pomažu da bolje razumemo, da se osetimo makar malo manje izgubljenim. Nisam želela ni da pokušam da ovako bitnu temu smestim u jednu objavu. Otuda fokus na samo jedan deo ove kompleksne teme i podstrek onima koje tema detaljnije interesuje da sugerišu svojim komentarima šta je ono o čemu bi želeli da prodube svoje znanje ili razmene iskustvo.
Gde da počnem? Nikad nisam umela dobro da okolišam sama pred sobom pa najbolje od suštine. Juče mi je umro svekar. Stajala sam u kuhinji kao i svako drugo jutro, u rasparenoj trenerka pidžami jer ne verujem u obične pidžame, polako dolazeći sebi meditirala sam uz pranje sinovljeve posudice za doručak. Glavna misao u tom momentu mi je bila da li da mu napravim voćni ili slan doručak. Negde u periferiji mog vida stajao je moj suprug i takođe kao i svako drugo jutro spremao se da krene na posao. Ni po čemu specifičan dan. Do tog momenta. Momenta kada se vreme zaustavi i od kog nadalje više ništa nikada neće biti isto. Nisam stigla ni da se okrenem. Sećam se kao kroz maglu samo reči iza sebe: „Umro je Kole.“ Mala narandžasta posudica i kašičica su mi ispale iz ruku, okrenula sam se i u neverici pred vešću i pred svojom reakcijom počela da drhtim, ridam i grčevito grlim supruga. Usledio je kovitlac misli: „Ne, nemoguće, pa kako? Pa zašto? Šta je krenulo naopako? Pa bilo mu je bolje?? A šta da je to moj otac? Ili neko drugi moj? I šta sad??“
Na smrt bližnjih nikada nismo spremni ali da li možemo da se pripremimo na ono što dolazi posle toga? Postoji pokušaj. Postoji proces čije razumevanje nam može pomoći da razumemo svoj doživljaj, da ga negde uvrstimo i da time umanjimo svoju anksioznost po pitanju budućnosti. Faze koje ću navesti nisu pokušaj da se pojednostavi kompleksnost emocija i da se one poslažu u lepe i uredne fioke. I previše sam svesna da ne postoji tipična reakcija na gubitak kao ni tipičan gubitak. Kao sto kažu autori modela koji ću opisati Elisabeth Kübler-Ross i David Kessler neko čak ni ne prođe kroz sve ove faze niti ovim redosledom. Ovo nije zlatno pravilo. Ovo su samo tipične reakcije koje mnogo ljudi ima:
Faza 1: NEGACIJA
Kada nam umre neko za koga smo bili vezani negacija tog gubitka je više simbolična nego bukvalna. Znamo da je taj neko umro ali naša psiha jednostavno još uvek nije u stanju da isprocesuira to stanje. Vratimo se kući i ne možemo da poverujemo da voljena osoba neće nikada više proći kroz ulazna vrata, sesti u omiljenu fotelju i u njoj zadremati uprkos našem vrvežu. Taj deo je negacija događaja. Ta paraliza i slabost koju osećamo pokušavajući da pojmimo ideju o gubitku. Osećaj da je to jednostavno previše za nas u tom momentu.
Ono što je primarna funkcija negacije je da nas zaštiti od sopstvene tuge da je, kako navode gore pomenuti autori, postepeno uvede u naš život u onoj meri u kojoj smo u stanju da je prihvatimo. Ne možemo da verujemo šta se desilo jer zapravo ne možemo da verujemo šta se desilo. Potpuna uverenost bi u ovoj fazi bila preplavljujuća. U ovoj fazi često prepričavamo dogadjaj veliki broj puta što je jedan od načina na koji se naš um nosi sa gubitkom, negirajući bol i postepeno prihvatajući realnost o gubitku. Prihvatanje realnosti nas navodi da se pitamo pitanja kao što su: „Kako se ovo desilo?“, „Da li je moglo nekako da se spreči?“ Ni ne znajući time otpočinjemo proces prebolevanja. Negacija bledi a emocije izlaze na površinu. Ono što sledi izgleda kao sve sem naznake da ćemo se u skorijoj budućnosti osećati bolje ali polako, ovo je proces. Ovo je maraton ne sprint.
Faza 2: LJUTNJA
Ova faza ima puno manifestacija. Ne mora biti logična niti opravdana. Možemo biti ljuti na osobu što nije vodila više racuna o sebi, na sebe što nismo predvideli/sprečili nemili događaj, na lekare, na Boga, život itd. Ispod ljutnje je bol. Bol jer se osećamo napušteno, bol i žal što smo izgubili sve one prilike koje smo želeli da podelimo sa osobom. Što nemamo budućnost koju ćemo deliti.
Bez obzira na to da li smrt nastupi iznenada ili se postepeno opraštamo od osobe (iako jesu potpuno različite manifestacije gubitka i faze tugovanja se mogu značajno razlikovati) ono što je zajedničko je da zapravo nikada ne želimo da ostanemo bez voljene osobe i nikada ne smatramo „da je bilo dovoljno“. Zato osećaj ljutnje može biti na samu okolnost i činjenicu o gubitku. Transakciona analiza definiše ljutnju kao zahtev za promenu ponašanja ili u ovom slučaju stanja. A sta učiniti kad je stanje nepromenljivo? Ufff, teško pitanje. Pustiti da osećamo za sada. U ovoj fazi. Ne meriti, ne suditi, ne ocenjivati. Samo osećati. Tuga će ionako polako ponovo prometi oblik i dovesti nas pred sledeći izazov.
Faza 3: PREGOVARANJE odnosno kako je meni bliskija suština ove faze nazvaću je : ŠTA BI BILO KAD BI BILO
Ime opisuje naše stanje. Stanje takozvanog puštanja mašti na volju. Gubimo se u lavirintu misli „šta je moglo drugacije…“, „kada bi samo…“. Kada bi samo mogli da se vratimo kroz vreme i nadjemo tumor ranije, sprecimo kola da skrenu itd. Ova faza je često propraćena osećajem krivice jer nas „sta bi bilo kad bi bilo“ način razmišljanja navodi da pomislimo da smo mogli bolje da upravljamo stvarima, da imamo više kontrole nad stvarima nego što je to zapravo slučaj. Ali lako je biti general posle bitke, onda kad su nam sve stavke i svi rizici poznati. Gubitak boli a osećaj lažne kontrole je loš substitut. On samo preusmerava pažnju sa bola na krivicu, samo odlaže neminovno i opterećuje bez pravog učinka. Često u toku ove faze pokušavamo da se nagodimo sa sopstvenim bolom, da ga zaobiđemo, negiramo, umanjimo, da učinimo sve da ga ne osećamo. Ova kao i prethodne faze može trajati samo par minuta ili sati, zameniti je može prethodna ili prva i tako u krug. Nema linearnog ulaska ili izlaska iz faze u fazu tugovanja.
Faza 4: DEPRESIJA
Ono što nastupi kada jednom prihvatimo da je prošlost nepromenljiva je ogoleli osećaj ogromne tuge i praznine. Više ne lebdimo i ne maštamo o tome da su stvari mogle da ispadnu drugačije. Možda su mogle ali nisu. Činjenice su pred nama. Postanemo prisutni, svesni šta se zapravo dogodilo. Zbog intenziteta žalosti može nam delovati kao da smo u gorem stanju nego na samom početku i zapravo smo u pravu. Tuga koja nastupa u ovoj fazi dublja je nego što smo mogli i da zamislimo. A povrh svega deluje kao da se nikada neće okončati.
Depresija nakon gubitka nije neprirodno stanje iako povremeno može biti tako viđena od strane okoline. Depresija nakon gubitka nije tumor koji želimo da odstranimo što pre i nastavimo kao da se ništa nije desilo. Bas suprotno. Ono što je jako bitno da razumemo u ovoj fazi je da je to što osećamo potpuno normalna reakcija na veliki gubitak koji smo doživeli. Ne osećati neki oblik depresije nakon gubitka voljene osobe je zapravo mnogo neobičnije. Kao što je tugovanje nužan i prirodan proces nakon gubitka tako je i depresivno stanje jedan od neohodnih koraka na tom putu.
Faza 5: PRIHVATANJE
Moja prva misao kada sam pročitala ime poslednje faze u nizu: “ Da li stvarno postoji pravo prihvatanje?“ Da li to znači da cu jednog dana kada i sama prođem kroz ovo, kroz sta moj suprug prolazi, moći da kazem: „Aha, došla je i ta faza i sada sam ok?“ U trenutku osećam mešavinu neverice, nemoći, čak i griže savesti jer kakva bih ja bila osoba kada bih posle gubitka oca mogla ponovo da budem jednako srećna kao i pre? Kao što sam rekla smrt u porodici otvara mnoga pitanja. Nastavljam da čitam Kesslerov opis i shvatam da je neko odgovorio na barem neka od mojih pitanja.
Kaže: „Prihvatanje je često pobrkano sa stanjem da smo ok po pitanju onoga što se dogodilo. Ali to nije slučaj. Većina ljudi se zapravo nikad ne oseti ok po pitanju gubitka voljene osobe.“ Ufff, sad mi je laknulo. U ovoj fazi mi samo prihvatamo da osoba više ne postoji u našim životima i da je to nova realnost. Ona nam se možda ne svidja ali je prihvatamo. Počinjemo da učimo da živimo sa time, sa tom novom normom koja će postati neraskidivi deo nas i naseg percipiranja stvari oko sebe. Taj gubitak će se ugraditi u nas i u manjoj ili većoj meri nas preoblikovati.
Ma koliko težak, gubitak nam može ukazati na mnogo toga za šta smo pre gubitka bili slepi. Može preoblikovati naše prioritete i navesti nas da se više posvetimo onome/onima čijeg gubitka se slično ili jednako plašimo a da toga nismo bili ni svesni. Čini mi se da svi odrastemo sa idejom o smrti. Ali za mnoge je to samo ideja. Nešto jako jako daleko, nešto što se zapravo dešava tamo nekim drugim ljudima. Dok se ne desi nama. Tada je statistika 100% na našoj strani.
Jedno od pitanja sa kojima sam počela ovaj tekst je bilo: „I šta sad?“ i odnosilo se na budućnost posle smrti bliske osobe. Faze su opisane i odgovor je donekle poznat. Imamo zacrtanu putanju. Pa da otpočnemo proces! Ali lakše je meni da kažem, meni je juče umro svekar ne otac.
Reference:
1. Kὒbler-Ross, E. & Kessler, D. (2014). On Grief and Grieving. New York: Scribner.
2. Kessler, D. Five stages of Grief. Pronadjeno 10.08.2017. na sajtu: https://grief.com/the-five-stages-o…
