Ako počnemo od osnovne definicije, psihoterapija je generalni naziv za rešavanje mentalnih problema kroz razgovor sa psihijatrom, psihologom ili drugim obučenim stručnjakom.
No ipak, iako je naglasak na razgovoru o problemima, psihoterapija je mnogo više od toga.
Mnogi od nas o svojim problemima razgovaraju sa prijateljima, porodicom i to nam može pomoći da se osećamo bolje, ali ipak to ne smatramo psihoterapijom. Psihoterapija ili jednostavnije terapija, podrazumeva profesionalni odnos između terapeuta i klijenta koji je baziran na terapeutskim principima, strukturi i tehnikama. Ni sama nisam ljubitelj ovih strogih definicija, ali su ipak donekle neophodne da bismo se bolje upoznali sa onim što definiše ovaj proces. Ako dodam definiciji drugih i svoj dopunski opis psihoterapije, rekla bih da je za mene psihoterapija most između onoga gde/ko smo sada i gde/ko želimo da budemo.
U toku terapije osoba uči kako da bolje razume svoje stanje, emocije, raspoloženja, misli i ponašanje.
Ona pomaže osobi da nauči kako da preuzme kontrolu nad svojim životom i odgovori na sve one izazove koje život može da nam servira. U toku terapije bi trebalo da uz terapeutovu pomoć odgovorimo na sva ona takozvana „Kako da…“ pitanja?
Još jedna bitna stavka koja pomaže da definišemo ovaj pojam je definisanje terapije kroz prizmu odnosa terapeut-klijent. Ono kako jedan od velikih savremenika na području psihoterapije Irvin Yalom definiše odnos između terapeuta i klijenta (i sa kojim se mi slažemo), je odnos savezništva. Sama reč implicira na jednakost strana i zajedničku misiju. Ako parafraziram njegove ideje, psihoterapija se može definisati i kao odnos savezništva dvoje ljudi u toku kog obe strane uče o klijentu i njegovom problemu. Tako udruženim moćima sarađuju, sa ciljem da klijent postigne bolje razumevanje sebe i okolnosti, i da se obuči za uspešno prevazilazenje kao i prihvatanje svojih i tuđih granica.
