Kao ljudi smo skloni da sopstvenu vrednost procenjujemo u direktnoj korelaciji sa našim postupcima. Znači ako nešto jako veliko postignem, onda sam vredan poštovanja i (samo)poštovanja. Ukoliko uradim nešto loše, onda mora da je pravilno osećati se bezvredno. Čim pravim takve greške mora da sam glupak, nesposobnjaković ili nešto iz tog asortimana???
Čak i sami iz svog životnog iskustva možete zaključiti da takav način samoobezvređivanja odnosno samoidealizacije, gde globalno vrednujemo sebe na osnovu svojih postupaka nije stabilan. Takođe utiče na dramatične promene u samopercepciji, pa samim tim i na raspoloženje, koje se ponekad menja iz minuta u minut, ili sata u sat.
Kako bi bilo kada bi prestali da dajemo sebi globalnu ocenu? Kako bi bilo kada bi sebe bezuslovno prihvatili?
Neki će sada pomisliti: “Jeste, ma važi, kao da je to tako lako”. Zvuči kao neko filozofiranje koje nije primenjivo u sadašnjici opsednutoj merljivim postignućima. Sadašnjosti u kojoj se nečije vrednosti često mere u skladu sa tim koliko je obrazovan, uspešan, lep, bogat… itd.
Pa da ne bi upali u tu zamku i odustali od rada na sebi misleći da je preteško tako drastično promeniti perspektivu, ostavljamo filozofiju po strani i prelazimo na praksu. Ono što nam je ponekad teško da pojmimo, a što je moj zadatak da vas podsetim, je upravo sledeće.
Mi možemo sebe bezuslovno prihvatati i misliti za sebe da smo OK, a istovremeno imati svest o svojim postupcima. Takođe, možemo vršiti procenu svojih postupaka i osobina na kontinuumu od »dobro« do »loše«.
Sledeće tehnike, objašnjavaju upravo tu logiku i vrlo su pitke i primenljive.
Metafora probušene gume:
Zamislite da se vraćate sa posla do svojih kola i zatičete probušenu gumu na njima. Pitanje: Da li ćete baciti na otpad cela kola zbog probušene gume? Svako će vrlo brzo odgovoriti nešto tipa: “Pa svašta naravno da je to suludo kad su kola OK, samo je guma probušena.” Vrlo jasna analogija sa samoprocenom je da nije OK da obezvređujemo sebe zbog jedne svoje greške.
Tehnika tri kruga:
Nacrtajte tri podjednako velika kruga. Prvi krug ispunite samo znakovima plus, drugi minus, a treći znakovima plus i minus, pri čemu su plusevi simbol pozitivnih karakteristika, a minusi negativnih. Zapitajte se kako bi nazvali osobu koja ima samo pozitivne karakteristike, kako onu koja ima samo negativne i kako onu koja ima i jedno i drugo. Pokušajte da odgovorite pre nego što pročitate ostatak teksta.
Većina ljudi će odgovoriti nešto tipa svetac ili savršena osoba za prvi krug. Za drugi krug će će možda reći loša osoba i običan čovek za treći. Kada imamo tendenciju da sebe satanizujemo fokusirajući se samo na svoje negativne osobine, mi zahtevamo od sebe da te karakteristike ne smeju da postoje i da moramo imati samo dobre osobine. Mi prestanemo da vidimo sebe kao ljudsko biće koje je pogrešivo. Tada sebe doživljavamo kao jako lošu osobu iz drugog kruga.
Ako se na trenutak vratimo na ideju o kontinnumu postupaka i osobina od dobrih do loših, mi možemo preferirati da nemamo neke karakteristike, ali ne i zahtevati od sebe da one po svaku cenu ne smeju postojati i usloviti sebe sa stavom: “Osećaću se dobro sa sobom samo i samo ako…(pretrčim maraton, osvojim baš ovog partera, smršam 15,5 kg, itd…)″.
I moja omiljena tehnika: Dupli standard.
Upitajte se da li bi način na koji procenjujete sebe preporučili kao pedagoški model? Ili kao univerzalnu primenu u vrtićima i školama?
Šta to znači praktično? Pa lepo, ako je vaš sistem samoprocene ispravan, da li smatrate da treba učiti malu decu da su manje vredna, loša ili bezvredna ako ne uspeju nešto da urade dobro ili ne zadovolje neki standard? Ukoliko to jeste ispravan način gledanja na stvari, onda ćete se složiti da je jedino pravilno da postane standard obrazovanja i da svi tako treba da sebe vrednuju počevši od detinjstva.
Dramatična tehnika, ali složićete se navodi na razmišljanje da možda malo preterujemo kada bivamo sami sebi nerazumni kritičari.
Tehnike preuzete iz Priručnika za trening iz RE&KBT Zorice Marić
